Iz­lo­žba sa­ra­jev­skog umjet­ni­ka Ju­su­fa Ha­dži­fej­zo­vi­ća „Bo­je­nje do­li­na u pro­dav­ni­ci pra­zni­na” bi­će otvo­re­na ve­če­ras u 19 ča­so­va u sklo­pu re­dov­nog ,,Da­na otvo­re­nih vra­ta”, u Du­klja Art Cen­tru u Ko­to­ru (zgra­da Ju­go­o­ce­a­ni­je).
Iz­lo­žba, na ko­joj će bi­ti pri­ka­za­no vi­še od 50 ra­do­va, na­sta­lih to­kom Ha­dži­fej­zo­vi­će­vog bo­rav­ka u okvi­ru re­zi­den­ci­jal­nog pro­gra­ma ,,Du­kley Euro­pean Art Com­mu­nity”, bi­će otvo­re­na 15 da­na. U sklo­pu iz­lo­žbe bi­će ak­tiv­na i Ha­dži­fej­zo­vi­će­va „Pro­dav­ni­ca pra­zni­na”, neo­bič­ni ži­vot­ni „dran­gu­la­ri­jum”, u ko­jem po­sje­ti­o­ci mo­gu „raz­gle­da­ti i ku­pi­ti” pot­pi­sa­ne re­stlo­ve nje­go­vih sva­ko­dnev­nih kon­zu­mer­skih ope­ra­ci­ja.
Oba seg­men­ta ove ko­tor­ske iz­lo­žbe na sja­jan na­čin ras­kri­va­ju i te­melj­nu Ha­dži­fej­zo­vi­će­vu kre­a­tiv­nu stra­te­gi­ju, u raz­li­či­tim va­ri­ja­ci­ja­ma do­sljed­no raz­vi­ja­nu to­kom ci­je­le nje­go­ve umjet­nič­ke ka­ri­je­re. U se­ri­ji ra­do­va na­sta­lih na na­tron kar­to­nu po­ku­plje­nom sa ot­pa­da, po­kraj ve­li­kih mar­ke­ta, na ko­jem su naj­če­šće sa­ču­va­ni oti­sci ne­ka­da upa­ko­va­nih pre­hram­be­nih pro­iz­vo­da, umjet­nik „sa­mo” bo­ji ove tra­go­ve, vr­še­ći ne sa­mo „ve­se­lu” re­se­man­ti­za­ci­ju i re­vi­ta­li­za­ci­ju „od­ba­če­nog ži­vo­ta”, ne­go, u isto vri­je­me, du­ho­vi­to, igri­vo otva­ra­ju­ći „di­ja­log” sa ne­kim eta­bli­ra­nim isto­rij­sko-umjet­nič­kim je­zič­kim prak­sa­ma, sa onim sli­kar­stvom, na pri­mjer, ko­je je za­sno­va­no na prin­ci­pi­ma stro­gog struk­tu­ral­nog mi­šlje­nja, iza ko­jeg sto­ji hlad­ni ana­li­tič­ki um, stro­go­ća i ne­u­mo­lji­vost ma­te­ma, uno­se­ći u ovu „si­stem­sku hlad­no­ću”, u eli­ti­stič­ku za­tvo­re­nost i auto­re­fe­ren­ci­jal­nost for­mal­nih ope­ra­ci­ja, vi­ta­li­zam „ni­skih” for­mi, oli­če­nih u upo­tre­bi od­ba­če­nih, ne­u­mjet­nič­kih ma­te­ri­ja­la, ko­ji­ma se po­tom „pri­do­da­je” eli­ti­stič­ki lik „vi­so­ke” umjet­no­sti. Nje­go­va „Pro­dav­ni­ca pra­zni­na” – is­pra­žnje­ne pla­stič­ne fla­še jo­gur­ta, mli­je­ka, mi­ne­ral­ne vo­de, is­pra­žnje­na te­tra­pak am­ba­la­ža, itd, hra­ne ko­ju je upra­vo umjet­nik kon­zu­mi­rao, ko­ji­ma se, on­da, pot­pi­som da­je ser­ti­fi­kat „umjet­nič­kog dje­la”, no­va umjet­ni­ko­va pri­to­ka re­a­fir­ma­ci­ji od­ba­če­nih stva­ri, upra­vo onih ko­je naj­di­rekt­ni­je svje­do­če o na­šoj eg­zi­sten­ci­ji, no ko­je na in­te­li­gen­tan na­čin opet za­či­ka­va­ju „sfe­re” vi­so­ke umjet­no­sti, do­di­ru­ju­ći poj­mo­ve „pra­zni­ne”, „ni­šta”, „do­ra­đe­ni ready ma­de”, itd.
Cr­no­gor­skoj umjet­nič­koj, i ši­roj kul­tur­noj pu­bli­ci Ha­dži­fej­zo­vić je odav­no do­bro po­znat, pri­je sve­ga po svo­jim sja­nim ra­do­vi­ma, in­sta­la­ci­ja­ma i per­for­man­si­ma iz­ve­de­nim na dva ce­tinj­ska bi­je­na­la, to­kom de­ve­de­se­tih go­di­na: „Od ki­ča do kr­vi je sa­mo je­dan ko­rak” i „Strah od pit­ke vo­de”.
A.Ć.